Izvejao se sneg, oblikovao u plastelin i polako se otapa. Otapaju se dani preda mnom, otvaraju se karte životni puteva urezanih dalekih osamdestih godina prošlog veka.
Puna sam pitanja, a i odgovora.“Mama što si mi rodila štrunfa? „ rečenica koju su mi pričali da sam rekla kad sam dobila brata, a nisam znala istinu.Eh te karte, te činjenice da znaš, a u stvari neznaš.Skrivanja i previranja radi čeka i koga, kad sve i onako nakon dvadeset osam godina dođe na videlo.
DOWNOV sindrom. Reč koju nisam razumela, ali sam shvatala da se menja, okreće moj dečiji život za 360stepeni. I bi tako, prepuštena sebi, a svi okrenuti njemu.Ne žalim, ne kajem se, ne osuđujem, jer nebih bila ovo sto jesam sad.Spoznaja da imaš rođenog brata koji je poseban baš poseban.S pažnjom i ljubavlju on će moći opstati.
Prognoza deset dana života. Prošle tri decenije i tu je sa mnom i u meni.
Kolika količina ljubavi i pažnje, radi opstanka, a neuzvraćanja iste?
Okrenulo se sve, moji roditelji, bake ,deke i ja , svi u njega ko malo vode na dlanu.Najveća žrtva moja majka. „On je moje djete, on mora da živi“, mora a gdje si ti tu mama? Pitam se ja i tada i sada, a odluka opstanak je na meni.
Ljubav, žrtva ili neprihvatanje realnosti? I jedno i drugo i treće, oslikavaju se u mojoj majci.Bio je rat, zbog njega smo došli u Beograd.Tako mi je rečeno, ali nije bilo tako.Činjenice su se skrivale.
Bila sam djete od dvanaest godina i živjela u svojim snovima, a tata je bio idol i zvjezda mog života.Plakala i vrištala za njim, ljubila mu stope. A on, neosuđujem ga, neosuđujem ni moju majku mada bih realno morala,ali necu. Odvijao se paraleni život kojim su se karte otkrile prošle godine.
Složeno, ali neću o tom već mojim mislima koje mi se vrzmaju u glavi.Život koji me je oblikovao i oblikuje, a težim da se izbalansiram koliko je to moguće. Davati ljubav i nočekivati kambek, je plemenito, ali kad ta plemenitost preraste u čist egocentrizam i agresivnost, šta tad? Kako tad delovati? Kako zaštiti sebe? Da li ima zaštite? Koliko nam je potrebno vremena da napavimo pozitivan kambek?
Sukob sa realnošću: nedobijanja onolike ljubavi i pažne koja se pruža tokom celog downovog života.Agresija i egocenrizam.Ponavljane istih rečenica, dozivanje i strah, koji nije osnovan. Gde je Greška?
Greška u u količini pažnje i ljubavi, sebičnosti i nesocijalizaciji.Govorila sam: ta deca imaju svoj svet, treba da budu sa njima. Moji: on je poseban, on ima i srčane mane, osetljiv je bolestan. Vi ste ga napravili jos većim bolesnikom, nepruživši mu realnost. A ta realnost je sad na meni. Realizovati socijalizaciju downa, koji cjeli svoj život je podređen mojoj majci i njenim nesebičnim davanjem.Pitate se kako odjednom se sve to desilo, da li je bio celi zivot agresivan?
Nije bio, jer trideset godina je bila maska, koja se skrivala.Brak i razvod, bolest i nemoć su dale odgovor, saprale masku ispucalu od proreza. Infark, a malo potom i moždani udar, su okidači takoreci spirači prljavštine.Nisu je očistili, treba sve to da se čisti, ali su je delimično saprali.
Osećanja downa su tu. Down posmatra celu situaciju, spiranja laži.Donekle spoznaje činjenicu realnosti, koju neželi da prihvati.Grči se, trese, jauče,hladnom vodom tušira, traži lekove da bi pobegao iz stvarnosti koja je tu, koju ne može prihvatiti. Njegov mozak je na nivou deteta od deset godina.Moja majka, žena na ivici ludila i života. Sama kriva za svoje stanje , nije znala da preseče kad je trebalo, nije imala snage.Prepustila se stihiji vetrova, koji su se morali zavitlati u košavu i jednog dana utihnuti.Upravo tako, njen život je veter, koji je hujao duvao. Ona mu se predala, on je nosio, ali kad je zakovitlao, gledala je realno ali bespomoćno.I onda, ja i moj beg iz porodice u brak.Nijma otvorila karte, sebi zatvorila.I tako to biva, kad se otvore jedne otvore se i druge karte.Otvorile su se i moje.I moj kambek u porodicu, kad je realnost progovorila.I kako delovati?Gde prvo zabaciti udicu?
Realnost u dva pravca: Prvi – Ako majci nešto bude, down ostaje meni na staranje. Direk ide dom.Surovo.Realno.Drugi- takoreći prizvati majku realnosti, uložiti energiju priče i dela, koja će je povući i okrenuti ka njenom životu, a down smestiti u boravak . Da li će prihvatiti oblikovanog nesocijalizovanog downa u boravak? S kojim ću se problemima snaći?
Postavila pravce, ali ipak odlučila otići u socijalnu ustanovu postaviti pitanja. Koji dom – boravak za takvu decu odgovara? Kakva je saradnja boravka i socijalne ustanove? Kako se odvija plaćanje korišćenja boravka? ……. od 8.30 do 12.30 radno vreme, posle samo hitni slučajevi. U 9.00 stigla , a ispred mene socijani slucaji pred vratima .., pitali su koliko košta kad unutra plačem. Prolazili su minuti, sat već odavno istekao, posmatram ljude, olavka u ruci i crtam ritam života. Smeh, radost, tuga, bol …Svi na ivici isčekivanja, da će dobiti životnu odluku baš iza tih vrata.
Dva sata čekanja, ulaska u vrata zvana životna prekretnica. I ništa, odgovor na pitanje potraži te kod pravnice.Pravnica: idi te u dom, tamo će vam reći.Izlazim, i besna i ogorčena. Vetar mi šiba u lice i kaže „Košava tek počinje“.
No comments:
Post a Comment